Dole

  I kada padnes gledaj da se brzo dignes, jer ti durgih izgleda nemas. Drugacije jednostavno ne mozes. Izbor je suzen na ono: ustati ili vecno ostati tamo dole. Tamo dole gde suncev zrak nikad dopreti nece, gde nikad nijedan povtarac ne duva, niti povetarac niti severac. Ili ustati?! Da…Postawljen ti je ultimatum. Drugog nema. Ukoliko izaberes da ustanes ucini to odmah, jer sto duze lezis tamo dole, toliko nisko, to ce te sunce manje grejati, a vetar manje hladiti. I bices tog istog sunca vise zeljan, kao i vetra, sto povetarca, sto onog najhladnijeg, severca samog, a sto ih vise budes zeljan vishe ces njima hrliti, a ti ne mozes na dve strane: Suncu medj' oblake, nit’ vertru na povrsinu zemlje. Ne istog trena, kako ce te vuci zelja sve vise kako duze budes lezao, jer shto duze ostanesh dole daleko od svega to ce tvoje ruke vishe biti zedne milosti i vise gladne noza.
  Sto duze lezis to ce tvoje ruke preklinjati za ostriji mac, mac ostriji i od same katane, koju japanski samuraji rezbarise za svoje najbolje ratnike kako ne bi nikad pali dole i posle mnogo vremena provedenog tamo prizeljkivali jos ostriji mac, kao sto ces ga ti prizeljkivati ukoliko dugo tamo ostanes!
   Zato USTAJ! Ustaj gore kad ti kazhem. Ustaj dok ti jos srce sablje i hleba nije zeljno, dok ti dusa ne pozeli i katanu samu i milost neogranicenu… Milost vecu od blagoslova prijateljstva, vecu od blagodeti toplih reci od najdrazih izrehenih. BRZE! Brze, jer ti vremena nemas. Ti ne znas gde ta britka sablja udariti smera. Mozda je ti u rukama svojim drzis, cvrsto. Zapamti: te ruke u kojima je drzis, to su one iste ruke zeljne i blagostanja, one ruke shto bejahu dole toliko dugo.
  Dole, tamo gde sunce ne sija, a vetar ne duva. I sto je jace stezes to vece rane sebi na rukama pravis, a time manje onima kojima si ih zeleo naneti, vodjen onom gladju i oholom svireposcu na sta te ono prokleto mesto natera!  Zato ustaaj! Vremena ti nestaje. Ne dozvoli da te prijatelji prokletu, a katane izbodu!  Ne dozvoli da zbog te sve vece zelje za osvetom i blagostanjem, obe te varke kao pobede zbune i pamet ti pomute. ZatoUSTAJ! Ustaj, jer vremena ti vise nemas. Nema ga ni sekund.
   USTAAJ! ...Sad je vec kasno... Osveta tece tvojim venama, a zelja za blagostanjem uplela se kao paucina u tvoju dusu i nece napolje. Stegao si katanu  isuvise jako, presekao svoje ruke, i u tom zaru osvete zaboravio na ono drugo jednako vredno… Vise vredno! I zato su te obe te varke pobedile! Prijatelji te proklese, a neprijatelji zbog tvoje jarke zelje i negostatka promisljenosti sazalise… Ima li shta gore od dugog boravka dole?

Tvoje misljenje vec znam: NEMA!

Kuda?!

   Sedim tako za kompijuterom. Umorno zatvaram oci. Nozdrve mi se skupljaju u zelji da udahnu sto manje dima. Upadam u polu san, ali tisana postaje sve glasnija. Toliko glasna da moj vrisak cini sumom.
  Uplaseno otvaram oci i zaticem sebe na kraju jednog puta. Ulica kao da je slepa, a opet ima hiljadu putica sto iz nje vode. Da li mi se cini ili se to stvarno zid iza mene rusi?! Pada. Ne mogu nazad, ne mogu se vratiti starom zivotu, starim navikama, prijateljima...Kao da nista sto je bilo pre ne postoji. Kao da je sve izbrisano. Osvrcem se oko sebe. Zid i mnostvo staza i stazica. Sve su naizgled iste. Zagledam bolje. Svaka je skovana od drugacijeg materijala, delici savrseno uklopljeni drugog su oblika i druge boje.. Neki su kameni, crni i ostrih ivica, a drugi kao svileni, svetli, kruznih oblika. Zakoracih na jednu, onu najsvetliju, najlepsu, ali u tom trenu izbi neko silno trnje oko mene, pa se uplaseno vratih na pocetak i pokusah da probijem onaj zid. Zid koji me je sprecavao da osetim neku sigurnost.Krvavih ruku zapitah se: "Kuda?!"
   Dok sam tako zaprepasceno stajala na jednom kamencicu umor ponovo poce da me savladava. Oci se same sklapaju, kao da na tren gubim kontrolu nad sobom. Zurno ih pomovo otvaram nadajuci se da cu ugledati svoj topli krevetic i racunar, ali nadjoh se u piramidi. Mrak... Samo se visoki zidovi oko mene mogu nazreti. Ogromno kamenje perfektno izrezbareno nekim cudnim simbolima, pomalo okrnjenih ivica iz kojih je dopirao po koji zrak svetlosti dovoljno jake da mogu nazreti po koji put. Ne znam koji kuda vodi, niti dokle ide, ali neki moram odabrati.
  Posle par nesigurnih koraka oko mene se stvara hiljade nepoznatih lica. Ona me saplicu. Zurno preskacem njihove noge, ali ipak padam. Kolena su izderana, clanak uganut, ali ne smem plakati. Moram nastaviti. Samo se pitam: "Kako?!". Uh..Evo me ponovo na nogama, pomalo posrcem, ali ipak idem. "Mogu ja to", tiho sapucem.
  Svi nestaju. Opet sam sama. Hodam bez prestanka. Kuda? Ne znam. Dani prolaze kao sati, sati kao minuti, minuti kao sekunde. Strah preovladava sva osecanja u meni. Pogledom prelazim preko svakog kamen zudeci za malo svetlosti. Shvatam da sam se izgublila. Shvatam da ne mogu pronaci izlaz iz sopstvenog uma. Dok ta jeziva tisina sve glasnije vristi sklapam oci kako bih iz njih sklonila suze.
  Taj tren je sve promenio. Dani ne, samo jedan jedini trenutak. Brisuci suze gledam zbunjeno. Nalazim se na moru. Ulazim u vodu sve dublje i dublje i davim se. Davim se u tom moru reci, moru lazi i pogrda. Pocinjem da vicem. Placem i vicem. Kad shvatam da je oko mene sve sama pustos, da vicem na more, na planine i pokoju ribicu sto se slucajno tu nasla.
  Pogled mi se zadrzava na nebu. Ono je prepuno oblaka i to bas onih sivih, punih kise koja kao da verno ceka da se prolije iz decijeg oka. Sunasce se jedva probijalo i mucno trazilo svoje mesto na tom beskrajnom plavetnilu srece i boli.
  Trcim. Zurno. Fanaticno. Umorna, iznemogla i u najmanju ruku zaprepascena sedam na hladan beton na sred tog bulevara slomljenih snova. Iako ne znam kako sam se tu stvorila nista me vise ne cudi. Nista me ne moze iznenaditi. Lezem i sklapam oci u nadi da cu se probuditi kod kuce i ponovo osetiti onu predivnu toplinu i sigurnost.
  Za pravo cudo to se i dogodilo. Veselo ustajem iz kreveta sklanjajuci jos upaljen racunar sa nogu, ali pocinjem oseceti ostar bol. Podizem nogavicu, kad se na mom kolenu ucrta jedan mali oziljak. Mali, ali dovoljan da shvatim da nista od onog ne bese san i da stvarno moram da izaberem kuda!